Dvogodišnjaci. Savršena bića.

Nedavno sam završila svoj prvi Coursera kurs i malo je reći da sam oduševljena! Ceo koncept Coursera-e mi je potpuno fascinantan - pruža vam se mogućnost da istražujete brojne teme i slušate predavanja profesora sa najboljih svetskih fakulteta i to potpuno besplatno! Osim toga, lekcije slušate u vreme kada vama to odgovara pošto su unapred snimljene, tako da se potpuno može uklopiti u svačiji tempo.

Ja sam odabrala "Moralities of Everyday Life", kurs profesora sa Yale-a, Paul-a Bloom-a, jer me je oduvek me zanimalo zašto se stavovi ljudi o tome šta je moralno, a šta ne, toliko razlikuju, kao i mnoge druge teme: da li se svi ljudi rađaju dobri, kako se formira moralna svest, koliko shvatanje o tome šta je moralno zavisi od sredine u kojoj se odrasta, itd.

Ove teme su mi postale posebno zanimljive od kako sam postala mama i od kako sam se susrela sa raznim oblicima (ne)vaspitavanja dece koji se mogu videti po parkićima. Iako ste oduvek nekako znali i shvatali - da su svi ljudi različiti - sada to dobija novu dimenziju kada shvatite da svi ti ljudi imaju neku decu koju treba da vaspitaju. Takođe, sada kako smo odrasli, susreti sa ljudima koji su dijametralno suprotnih shvatanja od naših uglavnom su ograničeni na ljude koje susrećemo kroz posao, dok sve ostalo vreme provodimo sa ljudima koji su nam prijatelji i sa kojima imamo mnogo toga zajedničkog. No, kada se rodi dete, shvatite da sada ono treba da pođe na jedno putovanje tokom koga će provoditi dosta vremena i sa nekom decom koju vaspitavaju ljudi sa kojima teško da bilo šta imate zajedničko ili koji decu vaspitavaju na način koji je vama potpuno stran. Poput slučaja majke na Tašu koja je u besu sipala celu flašu vode na dete, roditelja koji puše u kolima sa zatvorenim prozorima dok su im deca u kolima ili roditelja koji deci govore najnezamislivije psovke.

The New York Times je objavio interesantan članak na temu dece i morala, sa naslovom "Raising a Moral Child". Jedna od stvari koja se pominje u članku je činjenica (koju svi znamo) da deca uče kroz primere i oponašaju odrasle. Navodi se eksperiment sproveden nad 140 dece uzrasta od 8 do 11 godina. Deci su davani tokeni (novčići) koje su mogli da iskoriste za igranje igrice ili da ih doniraju siromašnijoj deci, pri čemu su prethodno posmatrali šta rade njihovi učitelji. Ispostavilo se da su deca čiji su učitelji donirali tokene (bilo da su istovremeno to propagirali i pričom ili ne), takođe donirala svoje u najvećoj meri, dok su deca u grupama onih koji su propagirali doniranje, ali sami to nisu činili ili onih koji nisu ni propagirali davanje već su ih samo koristili za igrice, činila isto što i oni. Eksperiment je ponovljen i 8 nedelja kasnije i rezultati su bili isti - deca su činila onako kako su videla da čine odrasli (u ovom slučaju učitelji).

Na tu temu je NAPCAN, australijska Nacionalna asocijacija za prevenciju zlostavljanja i zanemarivanja dece, 2006. godine napravila sjajan spot "Children See. Children Do." koji je upravo imao za cilj da utiče na svest https://www.youtube.com/watch?v=jOrGsB4qG_wo tome koliki je uticaj njihovog ponašanja na decu.


Profesor Paul Bloom mišljenja je da se bebe ne rađaju kao moralne tabula rasa-e već da je osećaj moralnosti u njima duboko ukorenjen još od najranijeg uzrasta, te da i veoma mala deca mogu saosećati sa drugima, ispoljiti empatiju, razlikovati dobre i loše postupke drugih, itd.

Ako je istina ovo što tvrde profesor Bloom i njegovi saradnici utoliko me više uznemirava činjenica da život i društvene okolnosti u nekom trenutku mogu "slomiti" duh ovih malih altruista. Gledam svog dvoipogodišnjeg sina i odgovorno tvrdim da su dvogodišnjaci najsavršenija bića na svetu - mnogo toga znaju i razumeju, pravi su mali ljudi, ali sasvim čisti i neiskvareni.

Drago mi je što sam u prilici da provodim dane sa takvim čovekom.  Daću sve od sebe.