Super mama: Ivana Radojević, tvorac Zvezdanik kocki od kartona

Ivana i ja upoznale smo se na najsrećnijem mestu na svetu - u porodilištu! Tog 14. decembra 2011. godine obe smo, u razmaku od nekoliko sati, rodile naše sinove prvence (ona Nikolu, ja Andreja) i istog dana dobile najvažniju ulogu u svojim životima - postale smo majke! Igrom slučaja našle smo se u istoj sobi i odmah je bilo jasno da smo na istim "frekvencijama" :-). Tokom narednih nekoliko dana, delile smo sve - sreću kad nam donesu bebe na podoj, nedoumice oko tog istog dojenja, strah kada sestra odjednom nosi nekoliko beba na rukama, a mi mislimo sad ce neka da joj ispadne, zatim Ivanin laptop na kome smo, dobro se sećam, gledale Despicable Me (Andrej ovih dana stalno gleda Malce haha) i sve ostalo. Nakon izlaska iz porodilišta, ostale smo u kontaktu i nastavile druženje, a naši sinovi, naše divne bebice sa početka priče zahvaljijući kojima smo se upoznale, ovih dana načpuniće 5 godina!

Zbog svega toga, neobično mi je drago što ću vam danas predstaviti Ivanu, koja je jedna prava super mama. Ova, 2016. godina, za nju je bila posebno važna - nakon skoro decenije rada u jednoj velikoj korporaciji odlučila je da pokrene sopstveni biznis. Ako bih to slikovito mogla da opišem, bilo bi slično pesmi Erin Hanson, ciji se jedan deo u vidu meme-a dosta share-uje po društvenim mrežama:

"There is freedom waiting for you,
On the breezes of the sky,
And you ask, "What if I fall?"
Oh, but my darling,
What if you fly?"

Ivani se desilo upravo to - nakon što se odlučila za tako jedan hrabar korak, ne samo da nije pala, već se vinula do visina koje verovatno ni sama nije mogla da zamisli. Njen brend "Zvezdanik" napravio je pravi bum na tržištu i ove "kocke za maštanje" su pravi hit među decom i roditeljima jer su jednostavne za upotrebu, a pružaju pregršt mogućnosti za zabavu i to za decu različitih uzrasta.

Kako je sve to počelo, kako je nastao Zvezdanik?

2016. godine sam prestala da radim u jednoj velikoj kompaniji u kojoj sam se bavila marketingom, i tako tražila posao u isto tako velikoj kompaniji. Međutim, u jednom momentu su se sve kockice složile i svi znakovi pored puta ukazivali su da je došao trenutak da krenem sama. Otvorila sam Zvezdanik kao agenciju za marketing.  I dok sam započinjala prve korake u mojoj novoosnovanoj firmi, po glavi je počela da mi se vrzma jedna ideja koja mi danima nije davala mira. I svakog dana, ova ideja je rasla i sazrevala i odjednom sam počela da u tome vidim svoju budućnost, da ću da radim nešto lepo i korisno, ono što želim i u čemu cu da uživam, i da to prvenstveno treba da bude nešto što ću ja da osmislim i kreiram.  Sutradan sam okrenula nekoliko telefona, naišla na pozitivan odziv, i to je bilo to, trenutak kada sam čvrsto donela odluku da u tome želim da istrajem. Stečeno radno iskustvo, kao i ostvareni dobri poslovni odnosi sa prethodnih poslova su bili dovoljni za početak. Prijatelji su mi davali dodatnu podršku.  I tako su nastale kocke od kartona, Zvezdanik.

Reci nam više o Zvezdanik kockama?

Zvezdanik kocke su kocke za maštanje. Zapravo su ono što deca najviše vole, jer od njih mogu da naprave šta god požele, posebno velike oblike, koji prevazilaze njihovu visinu. Ove kocke nisu obična igračka, već više od toga.
Napravljene su od čvrstog recikliranog kartona, 100% su ekološki proizvod, bez boje, lepka i drugog, te su prijatelj društvene sredine.
U pakovanju dolaze u vidu rasklopa (kartonske table isečene po meri). Potrebno ih je prvo sklopiti (poput Origamija) te stoga razvijaju motoriku, a motorika je dalje povezana sa razvojem govora kod dece. Većih su dimenzija te savršeno staju u dečiju ruku i jednostavno se uklapaju. Postoje u 2 veličine: single (6.5 x 6.5 cm) i double (13 x 6.5 cm).
Na njima može da se crta, boji i na njih lepe razni materijli. Stoga se, kroz igru, aktivira mašta ikreativnost, i oblikuju se sposobnosti i veštine kod dece. Poznato je da je kod dece, u ranom uzrastu, nakon što savladaju osnovne motorne funkcije, jedna od najvažnijih stvari razvijati kreativnost.
Deca ih jednostavno obožavaju. Od njih mogu da prave razne kućice i garaže za svoje igračke, a takodje i dvorac, auto, tvrđavu, životinje, visoke kule i tako budu akteri u svojoj igri iz mašte i u ulozi svojih omiljenih junaka. Beskrajno mnogo mogućnosti, novih i uvek drugačijih načina igre u detetu budi divergentni način razmišljanja, što je jako važno za razvoj.
Zvezdanik kocke su univerzalna igračka. Pogodne su i za decu sa posebnim potrebama. A CIP centar ih je ocenio kao didaktičko sredstvo.
Mogu da imaju i drugu primenu: na primer, okrenute naopako mogu da posluže kao posude za odvajanje bojica, flomastera, šnalica za kosu, kancelarijskog materijala; zatim kao deo nameštaja kao što je polica za igračke, u njih se može staviti mala sadnica i tako zasaditi u zemlju jer je karton biorazgradiv i ima jako kratak period razgradnje...

proizvod (1).jpg
proizvod (2).jpg

Kakav bi savet dala roditeljima generalno u vezi sa kupovinom igračaka za decu?

Uvek kupujem igračke iz kojih se uči ili igračke pomoću kojih, kroz igru, dete dolazi do novih saznanja. Zatim, važno je da igračke i učila budu prilagođeni uzrastu deteta, i kada određenu prevaziđe, potrebno je preći na naprednije i zahtevnije. Takođe, biram igračke sa kojima i uz koje, kroz igru,  može da se gradi priča, koja može da se nadograđuje i menja i uvek iznova izmišlja na drugi način, čime se podstiče dete da više govori i slobodno izrazi svoju individulnost. Obožavam da kupujem dečije knjige, iz kojih i mi odrasli mnogo učimo. Mada, omiljene igračke mnoge dece zapravo i nisu igrčke, već prazne kutije i prazna ambalaža, stiropor, razne posude iz kuhinje, alat i mnoge stvari koje odrasli koriste, te apelujem na roditelje da dozvole deci da se povremeno poigraju i sa navedenim stvarima. Ništa se strašno neće desiti a radost i sreća deteta je neprocenjiva.

Photo credit: Cosmopolitan

Photo credit: Cosmopolitan

Šta je najbolje u vezi sa majčinstvom, a šta je ono što te čini anksioznom?

Mnogo učimo od dece. Najvažnije lekcije o životu sam naučila od kada sam postala majka. Naučila sam da čitam znakove pored puta i prepoznajem emocije. Pa i anksioznost, iako je kod mene gotovo i nema. Vodim se onom izrekom: ’Uradi sve što možeš. Ostalo prepusti sudbini.’ Ili čemu već. Nema mesta anksioznostii kada uradite sve što je do vas. A kako sa decom svakog sledećeg dana dolazi neka nova situacija koja iziskuje brzo reagovanje, ili kada uplovljavamo u nešto nepoznato, pa čak i ako se javi mala sumnja naučila sam da se suočim sa činjenicama. Kao kada nailazi talas koji znate da će da vas zapljusne, ne čekam ga tako sto stojim i gledam bespomoćno, već se baš zatrčim da se što pre sudarim sa njim, da me zapljusne, da osetim šta je to, pustim da me talas izvalja, i baš kad ste na izmaku snage i mislite da ne možete da izronite, treba pogledati duboko u sebe, konfrontirati se sa sobom, i tada, u trenutku spoznaje u nama se javlja nova energija i volja i snaga. A kada izronimo iz talasa u mirno more, osećaj je neverovatan.

Na koji način te inspiriše tvoje dete?

Ta dečija iskrenost, jednostavnost, jasnoća, dobrota, čistota, radoznalost, otvorenost uma, genijalnost...  Definitivno me inspiriše gledanje sveta kroz njegovu prizmu, njegovim očima.

Da li imaš neke kreativne rituale sa svojim detetom?

Kada bolje razmislim, svi rituali su nam kreativni (smeh). Volim dete da upoznajem sa svim materijalima koji ga okružuju, da od svega što postoji može da se napravi nešto drugo, a da ono što ne postoji može da se izmisli. Tako, pravimo marsovce od praznih boca od šampona isecajući ih, a onda ih oživljavamo pomoću kolaž papira. Sada je to već jedna velika vanzemaljska družina. Zatim volimo da kreiramo nove oblike od Lego kockica, pa tako krava dobije točkice i krila, avionu stavimo oči, na podmornici rastu cvetići. A uvek sačuvamo i stiropor od kućnih uređaja koji bude vojna baza, zemlja dinosaurusa, poligon za autiće, pa ga bojimo, pravimo zastavice i znakove od čačkalica i kolaža. A da, sačuvamo i prazne, čvršće kutije od obuće npr, prelepimo ih samolepljivim folijama koje pažljivo izaberemo u tapetarskim radnjama, koje nam posle služe kao kutije za igračke, a i vrlo lepo izgledaju u dečijoj sobi u vedrim bojama naslagane od najveće ka najmanjoj, a i ujedno doprinose redu i organizovanosti kod deteta.

Kako provodiš slobodno vreme sa detetom u Beogradu? (omiljena mesta, aktivnosti...)

Najviše volimo da se šetamo. Usput cesto zastanemo da detaljno objasnimo neku situaciju i sve što vidimo. U torbi uvek imamo neke sitne igračkice, tangram, Uno karte, krede i slično, tako da se igra nastavlja i dok pravimo pauzu za kaficu. Ponekad ponesemo i zrna pasulja u džepovima, što nam je municija, pa se igramo vojnika, bežimo od neprijatelja, skrivajući iza vrata i ćoškova zgrada. Postoji i jedan niski, dugački, neravan zidić nedaleko od nas, te su to važne i teške prepreke za sticanje spretnosti i što ih više puta prođemo bivamo spretniji. Blizu nam je Tasmajdan, a Nikola posebno voli da se igra na spravama za vežbanje. A kada idemo u Botaničku baštu, uvek spremimo nesto za mini piknik. Trudimo se i da što češće odemo na kulturne sadržaje. Kada je lepo vreme iznajmimo bicikl sa korpom ili rikšom na 25.maju, gde započinjemo našu standardnu rutu do Ade Ciganlije i nazad, posebno se zaustavljajuci, da svaki put, iznova osmotrimo napuštene, oronule brodove i razjasnimo zašto je to tako, a da se divimo mostovima. Volimo Avalu i Košutnjak, naročito u jesenjim bojama, ili sa prvim zracima sunca u proleće. Uživam da sa Nikolom idem na pijacu. Odlazimo i na gradske bazene. A u svemu ovome još više uživamo u društvu.

Da li se tvoj lični stil promenio od kad si postala majka?

Moj lični stil, koji oduvek bio klasika sa iskoracima u boji i aksesoarima, se nije mnogo promenio. I dalje je isti, s tim što sada, pored toga što neka stvar treba da mi se dopadne, mora da ima i praktičnost. Npr, da haljina nije kratka zbog saginjanja kad sam sa detetom. Takođe biram udobniju obuću, jer ako ste na proslavi sa detetom čitavog dana najmanje što želim je da mi nešto smeta u takvim trenucima. I najvažnije od svega, postala sam ekonomičnija: ne kupujem više sve što mi se dopadne, ne odlazim u besciljne šopinge, već samo po potrebi. Zapravo kao i za dete, kada neku stvar preraste ili se pohaba, ili sezonski. Naravno, uvek naiđemo na neki komad koji nas obori s’ nogu, pa i ako je skuplji, možete da ga priuštite jer više ne "bacate" novac na nepotrebne stvari, i kada je garderoba u pitanju, a i kozmetika i stvari za kuću.

Šta te je najviše iznenadilo u vezi sa majčinstvom? Od koga si dobila najbolji savet i koji?

Najveće iznenađenje mi je ta lakoća življenja sa dolaskom deteta u naše živote, kako odjednom sve tričave stvari oko kojih smo se nervirali i na koje smo gubili vreme postaju nevažne. Dimenzije života kroz majčinstvo dobile su smisao. Osećanja su postala dublja i izraženija, jače se voli. Sve u životu postaje jasnije, jednostavnije i svakim danom se budite sa osećanjem radosti življenja, iako često jedva čekamo da se taj isti dan što pre završi.  Ali to su slatke muke.
Uvek svakoga saslušam ali postupam prema ličnom osećaju i sopstvenom instinktu. Iako sam relativno mlada, imam 35 godina, nekako sam starog kova, i jako poštujem savete starijih osoba, te sam najbolji savet i dobila od jedne babice u penziji koja nas je posetila odmah po rođenju deteta. A to je da treba da pratimo svoje dete i tako postupamo u njihovom odgajanju. I zaista sam tako radila, ne zato što mislim da je sve drugo pogrešno, već zato što sam i sama tako osećala. A tako su i nas nekada naši roditelji odgajali.

Koji bi ti savet dala trudnicama koje upravo treba da se porode?

Da ne brinu unapred. Porođaj mora da se desi, na ovaj ili onaj način, a najvažnije je da uvek, na kraju svakoj od nas bude sve kako treba. Tako i kasnije, kada dođe dete u život, za sve postoji rešenje, samo na ovaj ili onaj način, i da će najbolje znati šta treba da rade slušajući svoje srce. Da sa partnerom budu u još većoj ljubavi, budu brižni i da u novonastaloj svakodnevici sa novim članom u kući nađu više vremena jedno za drugo, a zajednički da brinu o odgajanju deteta. Dete i bračne obaveze ne isključuju jedno drugo, već baš naprotiv.

Koliko je teško pokrenuti sopstveni biznis?

Nije toliko teško pokrenuti biznis koliko je teško prepoznati taj momenat rađanja ideje i usuditi se, pokrenuti se. Takođe, teško je, ali ne i preteško, u drugoj fazi, kada je mnogo toga započeto i sve polako poprima oblik ali još nije u potpunosti spremno. Fali još malo ovde, još malo onoga, a sve mora da se sačeka, te zapadnete u mali, kratki pesimizam. Međutim ubrzo se sklopi jedna puzla, pa i druga, vraća se optimizam polako, za njom i treća i i tada počinje pravi rad. Tada već sve znate.

Kako izgleda jedan tvoj radni dan?

Budimo se oko 7h. Igranje i doručak, pa Nikolu vodim u vrtić. Iz vrtića ga preuzimam oko 15h, te do tada gledam da završim sve poslovne obaveze koje se odnose na rad na računarau i rad van kancelarije (sastanci i slično). S obzirom da je nama preduzetnicima privatni i poslovni život gotovo isto, ostane i nakon toga da se obave neki poslovni razgovori, da se obiđe prodajno mesto, nešto što dete apsolutno ne ometa. Gledam da svakog dana imam barem jedan, dva obavljena zadatka, najbolje i više. Ta satisfakcija obavljenog je ravna čaroliji u nama (smeh). Najunosniji i najlepši deo dana je vreme provedeno sa detetom, te ga koristimo kako najviše volimo.

Kakav bi savet dala mamama koje žele da otpočnu svoj kreativni biznis?

Just do it! Korak po korak. Na kraju sve ispadne dobro. Verujte u sebe.