Polazak u vrtić / nekoliko saveta

Andrej je u vrtić krenuo sa dve godine i devet meseci. Do tada su ga čuvale bake i deke, naizmenično, jedan dan jedni, drugi dan drugi. Bake i deke, uključujući i prabaku (moju baku), su nam suvo zlato i ja ne znam kako se snalaze ljudi koji nemaju bake i deke koji mogu da čuvaju unučiće. Uglavnom, Andrej se nauživao sa bakama, dekama i prabakom, kao pravi mali princ. Svako jutro kad smo ga dovozili, bake i deke su prvo prostirale crveni tepih :-), a zatim su dolazili sati maženja, uživanja, učenja i činjenja. I moji roditelji i baka i suprugovi roditelju su divni ljudi, nežni, pažljivi i puni ljubavi i ja sam najsrećnija kada ih gledam kako se raduju našoj deci, svojim unučićima.

No, septembra 2014. došlo je vreme i za Andrejev polazak u vrtić! S jedne strane bila sam jako pozitivno uzbuđena i baš sam se radovala novom poglavlju u našim životima, dok sam s druge strane bila uplašena kako će to sve da bude i kako ću ja sada potpuno nepoznatim ljudima da ostavim nešto najvrednije na svetu.

Tog prvog dana vrtića, svečano smo se obukli i stavili na leđa mali ranac. Uh, moja mala beba mi je odjednom delovala kao veliki bata :-) Stigli smo do vrtića i stepenicama se popeli do prostorije u kojoj ce biti Andrejeva grupa. Mislim da mi srce nikad nije tako lupalo. Ali, nisam dozvolila da Andrej vidi bilo šta na mom licu osim osmeha. Na vratima su nas dočekale divne, nasmejane vaspitačice i Andrej je ušao. Nije plakao, baš je bio radoznao i želeo je da uđe u sobicu i vidi šta ima i šta se dešava. Naravno, dugo pre polaska smo mu objašnjavali šta je vrtić, kako će on tamo biti bez mame i tate, ali sa vaspitačicama i drugarima i kako ćemo mi kasnije doći po njega kad se izigra. Vaspitačici sam izdiktirala broj mobilnog, "za svaki slučaj", i otišla. Naravno, čim sam izašla krenule su mi suze. Sela sam u obližnji kafić da popijem kafu i nekako sačekam da prođe sat vremena koliko sam se dogovorila sa vaspitačicom da ostane.

Andrej, prvi dan vrtića

Andrej, prvi dan vrtića

Ušla sam baš i trenutku kad je hteo da zaplače, tako da možemo da kažemo da prvi dan vrtića nije plakao i da je sve prošlo super! :-)

Ali, avaj! Drugi dan je bilo katastrofa. Nije hteo da ide, jedva je ušao, plakao je na sav glas i vaspitačica ga je uzela u naručje i meni rekla da odem, da će biti sve ok. Čim su se vrata zatvorila i meni su krenule suze. Kako mogu biti ovako grozna majka i terati dete da ostaje tamo gde mu se ne ostaje??!! Kada sam zašla iza jednog stuba, zamolila sam tetkicu koja je tuda prolazila da ode da pogleda da li Andrej plače. Objasnila sam joj kako izgleda i šta ima obučeno. Vratila se posle minut i rekla mi da ne plače, ali da jeca. Uhhhh.

Opet sam sela u isti kafić i čekala da prođe sat vremena. Sad mi je bilo mnogo teško, znala sam da je uznemiren. Pomisao na to da on sada pati i da se pita da li će mama opet ikada doći (što ih najviše muči u vrtiću u ovom uzrastu) mi je bila nepodnošljva.

Nekako je prošlo tih sat vremena i ja sam jurnula po njega. Kada sam ušla u učionicu dosta dece je plakalo okupljeno oko vaspitačice, a ona je jednu devojčicu držala u naručju, a sa ostalima razgovarala i tešila ih. Ugledala sam mog mališana, oči su mu bile skroz crvene od plača. Kada sam ga pozvala, prišao je i rekao: "Ovo je mnogo teško!". U tom trenutku, srce mi se razbilo na milion sitnih parčića.

Ceo taj dan razmišljala sam da odustanemo od vrtića, da nastave da ga čuvaju bake i deke. No, ipak, nakon razgovora sa svojim prijateljima čija su deca već izvesno vreme išla u vrtić, shvatila sam da ne treba da odustajemo, da je tako samo na početku, a da kasnije trčeći ulaze u zgradu.

I tako, eto, dve godine kasnije, pravo je uživanje gledati ga kako opušteno ulazi i kako mu drugari i drugarice trče u susret i grle ga. Njegovo privikavanje trajalo je dobrih devet meseci, od septembra do maja. Nije bilo većih problema, lako se privikao na kolektiv, ali je tih devet meseci svako jutro plakao na rastanku i uvek mi je bilo teško da ga ostavim. Da ne pričamo o tome da je malo-malo bio bolestan, kao i da je bio najmlađi u grupi što u tom uzrastu nije lako, jer je velika razlika između dece koja imaju tri i četiri godine, a on je u grupi imao nekoliko mališana koji su skoro celu godinu bili stariji od njega. Ali, dobro, stigao je maj, devet meseci nakon polaska i sve je to nekako nestalo, "kao rukom odneto". Odjednom su počeli pozivi na rođendane, deca su bila manje bolesna, ulazio je veseo i raspoložen.

Moj bata je sad već veliko i iskusno vrtićko dete :-). Ulazi samouvereno i pronašao je svoje mesto u toj grupici i drugare i drugarice sa kojima voli da se druži.

Andrej, zimus

Andrej, zimus

Na početku treće Andrejeve godine u vrtiću, podeliću sa vama nekoliko stvarčica koje vama i vašem detencetu mogu pomoći prilikom polaska u vrtić, pa bacite pogled ako ste zainteresovani:

1. Neka dete za početak vodi samo jedan roditelj. Mi smo silno želeli da idemo oboje, ali dobili smo i mi od nekog ovakav savet i iz ove perspektive mogu da kažem da je bolje ukoliko ide samo jedan roditelj. Opraštanje će ići brže i biće kraće, a to je u interesu deteta. Osim toga, dete neće biti u prilici da trči uplakano od jednog do drugog roditelja (a nema deteta koje neće plakati). Osim toga, koliko god se radovali polasku u vrtić, momenat u kome vi ostavljate dete može biti zaista šokantan i ukoliko idu oba roditelja, može se desiti da se jedno pokoleba i da ne želi da ostavi dete. A to, opet ponavljam, nije u interesu deteta u tom trenutku. Zato, jedan roditelj i stisnuti zube.

2. Osmislite neki ritual sa svojim detetom, nešto što će mu uliti sigurnost i pokazati mu da mislite na njega i tokom dana, dok je u vrtiću. Ja bih ga poljubila ispod kosice u vrat (tad je imao dugu kosu) i rekla bih mu da je to "mamino mesto" i da će taj poljubac tu da mu stoji ceo dan i da mama jedva čeka da ga ponovo vidi

3. Dajte mu da ponese neki predmet sa sobom, nešto što sme da unese. Ja sam mu jednom dala maramicu jer je plakao, pa da ima da se obriše, i vremenom nam je to preraslo u neki ritual, gde sam mu svako jutro u džepić ili rukicu stavljala marimicu. Ako bih zaboravila, on me je podsećao :-). Čak i posle, kada je prestao da plače prilikom dolaženja, voleo je da mu dam maramicu. Naravno, on to posle tokom dana baci ili izgubi, ali u tom trenutku dok ulazi i na samom početku dana, verovatno mu je to predstavljalo neki produžetak mog prisustva i utehu. Umesto maramice, možete, recimo, da date detetu neku narukvicu koju će moći da nosi na rukici i koja će ga tokom dana podsećati na mamu (ili tatu).

4. Verovatno ćete odmah saznati ko živi tu u vašem kraju i koja deca se igraju na istom igralištu kao i vaše. Idealno je povezati ih malo i van vrtića jer će im onda biti lakše u vrtiću jer se znaju i iz druge "priče", pa se neće osećati usamljeno. Mi imamo jednu takvu divnu drugaricu Dinu, sa kojom se Andrej združio i van vrtića. Primetila sam da je mnogo rađe počeo da odlazi u vrtić kada se druženje sa Dinom intenziviralo i van vrtića.

Andrej i Dina, septembar 2015. Photo credit: Nadežda Strovjanovska

Andrej i Dina, septembar 2015.

Photo credit: Nadežda Strovjanovska

Andrej i Dina, septembar 2015. Photo credit: Nadežda Strovjanovska

Andrej i Dina, septembar 2015.

Photo credit: Nadežda Strovjanovska

Nadam se da će vam ovo bar malo pomoći! Takođe, volela bih da u komentarima čujem i iskustva drugih roditelja u vezi sa polaskom u vrtić - ako imate neke savete, podelite ih sa nama!

Srećan polazak u vrtić!

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...